Зелена Војводина отпорна на климатске промене

Брига о природи и природним вредностима на подручју АПВ основни је задатак и законска обавеза Покрајинског завода за заштиту природе. Губитак површина, фрагментација, изолација и неравномеран просторни распоред доводи до деградације постојећих природних станишта, угрожавајући биолошку разноврсност Војводине. Према подацима из Програма за заштиту природних добара Покрајинског завода за заштиту природе за 2022. годину, на територији АП Војводине се налази 139 заштићених подручја на површини од 149.123 ha (6,97% АПВ) од чега су станишта строго заштићених и заштићених дивљих врста површине 114.947 ha (5,35% АПВ). Укупна површина у поступку заштите је 52.558,07 ha (2,45% АПВ);
Оцена квалитета ваздуха на територији АПВ у 2020.г. извршена је за укупно 7 загађујућих материја (сумпор диоксид, азот диоксид, суспендоване честице-фракција PM10, суспендоване честице-фракција PM2.5, бензен, угљен моноксид и озон), на укупно 52 мерна места на територији 15 ЈЛС у АПВ (19 мерних места - аутоматски мониторинг; 33 мернa места - мануални мониторинг). Према подацима Агенције за заштиту животне средине, током 2020.године званична оцена квалитета ваздуха је да је у Војводина ваздух био чист или незнатно загађен, осим у градовима Суботици и Зрењанину и агломерацији Панчево где је услед прекорачења граничних вредности за суспендоване честице ваздух био прекомерно загађен. У наредном периоду неопходно је успостављање континуираног мониторинга загађујућих материја у амбијенталном ваздуху, а посебно суспендованих честица (фракције PM10, PM2.5 и фракције мањег промера). Конкретне активности подразумевају израду планова квалитета ваздуха у зонама и агломерацијама у којима је ваздух треће категорије, јачање институционалних капацитета у домену заштите ваздуха на свим нивоима власти (локални/покрајински/државни), као и међуинституционално повезивање, заједничко деловање и сарадњу свих сектора који су од значаја за заштиту ваздуха, у оквиру њихових надлежности и одговорности. Активности треба усмерити на смањење штетних емисија из саобраћаја кроз афирмацију јавног превоза, промовисање алтернативних и економичних видова вожње - еко вожња, уз поступно увођење и ширење пешачких зона и подручја са рестриктивним саобраћајем, али и на замену средњих и малих ложишта која користе фосилна горива.
Током 2020. године, на подручју АП Војводине испитан је степен угрожености непољопривредног земљишта од хемијског загађења на подручју 30 општина и градова, на 113 дивљих депонија. Укупно је анализирано 1.130 узорака. Анализа садржаја тешких метала у узорцима земљишта показује да су ремедијационе вредности прекорачене за кадмијум, цинк, бакар, никл, живу и арсен. Анализа садржаја пестицида и њихових метаболита у узорцима земљишта показује да су ремедијационе вредности прекорачене за DDE/DDD/DDT и атразин. Концентрације укупних PCB-а, PAX и минералних уља су прекорачиле граничне, али нису прекорачиле ремедијационе вредности.
У АП Војводини може се идентификовати 27 зона негативних утицаја са израженом концентрацијом деградационих пунктова у којима је потребно прописати одређене мере заштите, како превентивне тако и санационе. На основу Прелиминарног списка IPPC постројења за које се издаје интегрисана дозвола, у АП Војводини постоји 65 постројења. Према прелиминарном списку, на подручју АП Војводине су регистрована 33 постројења која подлежу обавезама из SEVESO II директиве и која су у обавези да израде Политику превенције удеса или Извештај о безбедности и План заштите од удеса.
Анализом резултата мониторинга буке у агломерацијама Нови Сад и Суботица, утврђено је да је око 23% становништва угрожено високим нивоима буке која доминантно потиче из друмског саобраћаја. Неопходно је да се значајно унапреде административни капацитети за израду стратешких карата буке и акционих планова. Спроведен мониторинг буке у већини ЈЛС је скромног обима, са веома малом поузданошћу података. У посматраном периоду, у континуитету се мониторинг буке спроводи само у 6 ЈЛС: Новом Саду, Панчеву, Суботици, Вршцу, Зрењанину и Инђији, док је само 30% територије АП Војводине акустички зонирано (13 ЈЛС од укупно 45 ЈЛС). Активности у контексту могућих решења за смањење саобраћајне буке подразумевају доношење адекватних урбанистичких планова, планирање саобраћајница, ограничавање теретног саобраћаја, увођење посебног режима за возила за испоруку, преусмеравање саобраћаја, увећање капацитета јавног градског превоза и његова промоција, као примена акустичких баријера између коловоза и стамбених објеката.
Реализација ове мере допринеће следећим циљевима и подциљевима одрживог развоја Агенде 2030: циљ 6 (подциљ 6.3), циљ 11 (подциљеви 11.а и 11.б), циљ 12 (подциљ 12.2), циљ 13 (подциљеви 13.1, 13.2), циљ 15 (подциљеви 15.1, 15.2, 15.3, 15.5, 15.7, 15.8).

На подручју АП Војводине годишње генерише 572.589 тона комуналног отпада. Према морфолошком саставу, органски отпад (баштенски отпад и остали биоразградиви отпад) заузима 40% у укупној маси комуналног отпада. Укупни отпад од пластике чини 12,1%, док укупна количина папира и картона износи 13%, затим следе стакло (4,1%), текстил (2,8%) и метал (5,2%). Постојеће депоније су у већој или мањој мери неуређене, а комунални отпад се најчешће одлаже директно на депонију на неконтролисан начин, без сабијања или прекривања, односно без уважавања санитарно-хигијенских услова, који су прописани за ову намену.
На територији АП Војводине предвиђено је успостављање девет регионалних центара за управљање комуналним чврстим отпадом (Сремска Митровица, Панчево, Инђија, Кикинда, Суботица, Зрењанин, Нови Сад, Сомбор и Вршац). На нивоу дефинисаних региона успоставиће се сви или само неки од садржаја, у зависности од показатеља, а у складу са економском оправданошћу, и то: санитарне касете, постројења за сепарацију рециклабилног отпада, постројења за компостирање, постројења за третман отпада и где је неопходно трансфер станице за претовар отпада ради даљег транспорта на депонију. На територији АП Војводине су у функцији следеће регионалне санитарне депоније – Суботица, Кикинда, Сремска Митровица и Панчево. Регионална санитарна депонија у Инђији је тренутно у изградњи. Планирано је санирање и затварање постојећих депонија/сметлишта, јер је њихов капацитет у већини општина већ попуњен, а већина не задовољава ни минимум техничких стандарда. На територији АП Војводине регистровано је преко 410 већих дивљих депонија, док је број малих (по површини) и расутих дивљих депонија много већи. Поједини градови и општине у АП Војводини већ дужи низ година раде на успостављању рециклаже и постоји значајна приватна иницијатива за рециклажу појединих токова отпада.
У складу Законом о управљању отпадом, јединица локалне самоуправе дужна је да изврши евиденцију дивљих депонија и постојећих несанитарних депонија- сметлишта на својој територији и да обезбеди њихово уклањање и санацију. Уколико буду испуњени сви услови за финансирање развоја инфраструктуре, до краја 2034. године биће успостављене све санитарне депоније. Затварање и рекултивација свих несанитарних депонија биће извршена након пуштања у рад нових регионалних санитарних депонија.
На основу Катастра контаминираних локација који води Агенција за заштиту животне средине, за све локације које су потенцијално контаминиране и које представљају ризик по животну средину, постоји хитна потреба за санацијом и ремедијацијом. Реализација ове мере подразумева израду техничке документације и реализацију пројеката санације и ремедијације. Такође, подразумева и пројекте ремедијације локација са историјским опасним отпадом.
Претпоставке за одрживо управљање отпадом су улагања у развој инфраструктуре за управљање отпадом и примена одговарајућих прописа и мера. У том смислу потребно је континуирано унапређивати одрживост система управљања отпадом са циљем прелаза са линеарног модела на модел циркуларне економије, што је у складу и са новим изменама Директива ЕУ у области управљања отпадом. Примена мера за смањење количине отпада који се одлаже на депоније, нпр. смањење биоразградивог отпада, повећање степена рециклаже, доприноси уједно смањењу притисака на простор везано за складиштење и одлагање отпада.
Управљање отпадом потребно је у свим сегментима спроводити на такав начин да се не доводи у опасност здравље људи и да не буде штетних утицаја на животну средину. Код одређивања услова за смештај у простору и код избора локација потребно је размотрити однос према насељима на која могу имати утицај (удаљеност, утицај на микроклиму, успостава визуелних баријера) и уклапање у пејзаж. При одређивању локација постројења за управљање отпадом треба испитати могућности коришћења већ деградираног простора, односно могућности реконструкције постојећих одлагалишта где је то могуће и дати приоритет таквим решењима у поређењу са заузимањем нових површина.
Потребно је успостављање система за прикупљање отпада са две одвојене „линије“ - једном за мешани отпад и другом за рециклабилан отпад, који би покривао целокупно становништво. Планирано је постепено унапређење овог система, повећањем обима одвојеног сакупљања материјала за рециклажу. Секундарно раздвајање отпада ће бити омогућено постојањем регионалних центара за управљање отпадом са линијама за секундарно одвајање рециклабилног отпада и одвојено сакупљање биоотпада. До краја 2029. године, Република Србија треба да успостави одвојено сакупљање за папир, метал, пластику, стакло и текстил. Тежиће се успостављању мреже центара за сакупљање отпада у целој земљи, у зависности од густине насељености. Ти центри ће се користити као „рециклажна дворишта”, где ће грађани доносити отпад који се не сме одлагати у посуде за отпад из домаћинстава, укључујући нпр. кабасти отпад (стари намештај и сл.), посебне врсте отпада, зелени отпад, опасан отпад из домаћинстава, отпад од електричне и електронске опреме, батерије, отпадно уље и слично.
Циљана вредност је повећање стопе рециклаже отпада из домаћинстава на укупних 25% по маси до 2025. године и 35% до 2030. године, а коначни циљ је 50% до краја 2039. и 65% до краја 2054. До 2025. године припрема за поновну употребу и рециклажу комуналног отпада повећаће се на минимално 55% по тежини, а до 2030. године на 60% по тежини.
Потребно је успоставити одвојено сакупљање биоразградивог отпада и изградити потребну инфраструктуру, укључујући и регионе који раде по моделу јавно-приватног партнерства. Циљана вредност је смањење одлагања биоразградивог отпада на депоније до 2028. године, на 75% укупне количине биоразградивог отпада створеног 2008. године, односно 50% до краја 2032. године и коначно на 35% до краја 2039. године.
Смањење одлагања комуналног отпада на депоније на највише 10% до краја 2049. године, биће осигурана економским мерама за спречавање и смањење генерисања отпада, високим степеном примарне сепарације и третмана отпада, кућним компостирањем и стабилизацијом преостале фракције биоразградивог отпада.
Компостирање је планирано као најприуштивија опција за третман биоразградивог отпада. Планирано је одвојено сакупљање и изградња једне локације по општини за компостирање зеленог отпада на отвореном. Овај модел би се проширио на РДФ/биолошки третман у регионима Новог Сада и Суботице.
Активности у оквиру ове мере подразумевају: формирање међуопштинских споразума о заједничком управљању отпадом у регионима који немају споразум; успостављање локалних и регионалне институције за управљање отпадом са одговарајућим капацитетима; доношење регионалних и локалних планова управљања отпадом; подизање свести јавности о потреби и условима за изградњу регионалних центара за управљање отпадом. Тамо где је то економски одрживо, могу се уводити трансфер станице у циљу смањења трошкова превоза и, у неким случајевима, броја возила која пролазе кроз насељено место. Преостали отпад ће бити одлаган на регионалне санитарне депоније изграђене према захтевима из Директиве о депонијама. До 2030. године планира се отварање регионалних центара у Новом Саду, Инђији, Сомбору, Панчево, Зрењанину и Вршцу.
Предвиђено је да се опасан отпад из центара за сакупљање опасног отпада из домаћинстава, из продавница (повраћај специфичног опасног отпада из домаћинстава) и разних предузећа (опасан индустријски отпад), превози у складишта из којих се даље отпрема у постројења за третман опасног отпада, или се извози.
Реализација ове мере допринеће следећим циљевима и подциљевима одрживог развоја Агенде 2030: циљ 12 (подциљ 12.2, 12.3, 12.4, 12.5, 12.8), циљ 8 (подциљ 8.4), циљ 9 (подциљ 9.4).

Главни извори финансирања животне средине су буџет Републике Србије, АП Војводине и локалних самоуправа, као и накнаде и таксе које су приходи буџетских фондова за животну средину. Средства Секретаријата намењена финансирању заштите животне средине користе се за заштиту, очување и побољшање квалитета ваздуха, земљишта, вода, ублажавање климатских промена и заштиту озонског омотача, за заштиту и очување биолошке и предеоне разноликости, као и за подстицање одрживог коришћења природних добара. Средства за финансирање заштићеног подручја обезбеђују се из накнада за коришћење заштићеног продручја, прихода остварених у обављању делатности и управљања заштићеним подручјем, средстава обезбеђених за реализацију програма, планова и пројеката у области заштите природе, донација, поклона, помоћи и других извора у складу са законом.
Министарство заштите животне средине и институције обухваћене Поглављем 27. израдили су МИФП, као национални стратешки оквир за финансирање инвестиција у животној средини, а који укључује преглед инвестиција потребних за усаглашавање, трошкове пројеката, процене као и преглед потенцијалних извора финансирања. МИФП се заснива на подацима из Специфичних планова имплементације директива (ДСИП) и даје подршку у захтевима за прелазним периодима, тамо где је она потребна. Значајна очекивана побољшања биће остварена кроз зајам Развојне банке Савета Европе (ЦЕБ) од 200 милиона евра за подршку Националном инвестиционом програму у области заштите животне средине а у складу са владиним приоритетима у области заштите животне средине. Тренутно је у припреми преко 30 пројеката у вредности од преко 500 милиона евра који ће се реализовати у периоду 2020–2027. године. Даље одређивање приоритета у оквиру МИФП-а, селекција, припрема и спровођење пројеката обављаће се кроз Оперативне програме а финансираће се из фондова ЕУ и билатералних фондова, међународних зајмова и националних извора.
Финансирање заштите животне средине заснива се на кључним начелима – „загађивач плаћа“ и „корисник плаћа“. Начело "загађивач плаћа" подразумева да загађивач плаћа накнаду за загађивање животне средине када својим активностима проузрокује или може проузроковати оптерећење животне средине, односно ако производи, користи или ставља у промет сировину, полупроизвод или производ који садржи штетне материје по животну средину. У складу са прописима, загађивач сноси укупне трошкове мера за спречавање и смањивање загађивања који укључују трошкове ризика по животну средину и трошкове уклањања штете нанете животној средини. Начело "корисник плаћа" подразумева да је свако ко користи природне вредности дужан да плати реалну цену за њихово коришћење и рекултивацију простора. Како би се ова начела остварила, постоји низ мера, економских, административних и тржишних. Акценат се ставља на економске инструменте и мере. Позитивни учинци економских мера су вишеструки, нпр. омогућавају интернализацију трошкова загађивања животне средине и тиме су важан извор финансирања програма заштите животне средине.
Реализација ове мере допринеће следећим циљевима и подциљевима одрживог развоја Агенде 2030: циљ 5 (подциљ 5.а), циљ 15 (подциљеви 15.а и 15.б).

Мониторинг квалитета животне средине у АПВ врши се систематским мерењем, испитивањем и оцењивањем индикатора стања и загађења животне средине, које обухвата праћење стања појединих медијума (ваздух, вода, земљиште, шуме...), као и фактора ризика по животну средину (нејонизујућа зрачења, бука, отпад...). Мониторинг је основ за доношење адекватних и правовремених одлука с циљем спречавања и минимизирања негативних утицаја на здравље људи и животну средину, унапређивање стања и дефинисање приоритета у управљању квалитетом животне средине.
На територији АПВ успостављене су државна и локалне мреже мониторинга квалитета амбијенталног ваздуха. Успостављено је укупно 19 аутоматских станица за мониторинг квалитета ваздуха, а од тога 7 аутоматских станица у власништву Покрајинског секретаријата за урбанизам и заштиту животне средине. Квалитет ваздуха прати се у континуитету, аутоматским и мануелним мерењима, од стране бројних стручних/научних институција.
Све мреже аутоматског мониторинга на територији АПВ имају значајне проблеме у обезбеђивању континуираног рада и оптималног функционисања. Досадашњим улагањима, систем аутоматског мониторинга за праћење квалитета ваздуха је само делимично усклађен са потребама које произилазе из националне законске регулативе и препорукама ЕУ законодавства. С тим у вези, системе је неопходно модернизовати, набавком нове мерне опреме и репозиционирањем појединих мерних станица, у циљу успостављања пуног програма мерења с опремом која задовољава критеријуме у складу са Уредбом о условима за мониторинг и захтевима квалитета ваздуха. Тиме ће се обезбедити сви предуслови за адекватно, правовремено и транспарентно информисање јавности о стању квалитета ваздуха и извештавање према ЕУ. Такође, унапређење система мониторинга захтева адекватну финансијску подршку, кроз набавку опреме новије генерације и већу просторну и временску покривеност.
Успостављање и проширење мониторинга у циљу контроле загађености животне средине подразумева модернизацију мреже мониторинга квалитета амбијенталног ваздуха, успостављање аутоматског мониторинга над значајним емитерима, модернизацију лабораторија за испитивање квалитета ваздуха, успостављање мреже мониторинга емисије отпадних вода, развијање мониторинга квалитета земљишта, као и развијање катастра извора загађивања свих медијума на подручју АП Војводине. Унапређење система управљања заштићеним подручјима од националног и међународног значаја укључује и успостављање информационог система заштићених подручја, спровођење мера (конзервације, санације-ревитализације, рекултивације и др.) и мониторинга стања заштићених подручја, уз стално и појачано праћење стања и промена у природи.
Информациони систем је неопходан за јасније, прецизније и брже праћење појава и процеса који су последица климатских промена. Због тога је неопходно унапређење система мониторинга са континуалним праћењем емисије загађујућих материја, а оптимизацију мониторинга је неопходно усмерити на већи обухват параметара и увођење референтних метода мерења. Приоритет су аутоматска праћења и мерења са адекватном временском и просторном покривеношћу. За реализацију ове мере неопходно је обезбедити адекватна финансијска средства, како за набавку опреме новије генерације, тако и за одржавање целокупног система.
У 2019. успостављен је Геопортал, као јединствени, стандардизовани и обједињени систем геопросторних података за АПВ, као део националне инфраструктуре геопросторних података. Ова дигитална платформа представља јавни сервис који повезује бројне институције као генераторе и кориснике геопросторних података. За сада су на располагању подаци из области животне средине и заштите природе, енергетике, пољопривреде, водопривреде, шумарства и урбанизма.

Реализација ове мере допринеће следећим циљевима и подциљевима одрживог развоја Агенде 2030: циљ 6 (подциљ 6.4), циљ 11 (подциљ 11.6, 11.а), циљ 13 (подциљ 13.3).

Неопходно је побољшати рад инспекцијских служби подизањем њихових капацитета за контролу спровођења законске регулативе, као и обезбеђивањем ефикасније међусобне сарадње и протока информација између различитих инспекција и других надлежних служби које врше надзор у области заштите животне средине. Потребан је развој капацитета запошљавањем, пружањем системске допунске обуке и обезбеђивањем њихове адекватне техничке опремљености.
Интеграција заштите животне средине у секторске политике истовремено је један од основних инструмената, али и једно од основних начела и циљева савремене праксе заштите животне средине и одрживог развоја. Овај приступ, који настоји спојити заштиту животне средине с развојним иницијативама, у основи је идеја одрживог развоја, те је као такав усвојен као приоритет у свим стратешким/планским документима. Формални оквири кроз који се реализује овај приступ су интегрално планирање (просторно уређење интегрисано са заштиттом животне средине, процедуре процене утицаја на животну средину (процене утицаја и стратешке процене утицаја које интегрисано сагледавају све елементе животне средине), као и стимулативне мере за друге секторе (увођење принципа чистије производње, стандарда управљања животном средином...).
У складу са Законом о заштити животне средине, државни органи, научне установе, установе у области образовања, здравства, информисања, културе и друге установе, као и други облици удруживања, у оквиру својих делатности, подстичу, усмеравају и обезбеђују јачање свести о значају заштите животне средине. Када је реч о делокругу рада покрајинских органа, кључну улогу у подизању свести и нивоа образовања у погледу квалитетне животне средине и биодиверзитета на територији АП Војводине има Покрајински секретаријат за урбанизам и заштиту животне средине, који интензивно ради на афирмацији различитих видова едукације у циљу подизања еколошке свести јавности кроз јачање сарадње, умрежавање и изградњу стратешких партнерстава са цивилним сектором, образовним установама и локалним заједницама. Једна од кључних активности, које се реализује у континуитету са бројним партнерима из покрајинских и локалних органа управе, невладиног сектора и образовно-васпитиних установа, је „За чистију и зеленију Војводину“/“За чистије и зеленије школе у АПВ“.
Промовисање заштите и унапређења животне средине кроз све видове формалног и неформалног образовања је изузетно важно. На тај начин би се, пре свега најмлађој популацији, приближила ова област чиме би се дугорочно обезбедило свесније опхођење према животној средини.
Континуирана едукација и размена инфомација важан су чинилац у сензибилисању јавности о потреби заштите животне средине, као и у проналажењу ефикасних начина смањења штетних утицаја на животну средину. Транспарентност и размена информација са широм јавношћу подстиче грађане на активније учешће у активностима заштите природе и успоставља обрасце понашања усмерене на заштиту животне средине.
У АП Војводини је у 2016. регистровано је око 250 удружења грађана која се баве заштитом животне средине. Сарадња се проширује и унапређује кроз већ постојећи дијалог, с циљем да се мрежа еколошких удружења равномерно територијално развија и активно укључи у креирање политике заштите животне средине и њену непосредну реализацију. Међутим, само 10-15% еколошких удружења има активну и/или значајну улогу на локалном и регионалном/националном нивоу. То указује на значај подржавања активности недовољно афирмисаних удружења у мањим и неразвијеним општинама, нарочито оних које се односе на подизање свести по питању квалитета и добробити интактне животне средине.
Реализација ове мере такође подразумева и чешће и прецизније обавештавање становништва о еколошким проблемима, али и стању јавног здравља, кроз средства јавног информисања (телевизија, новине и др.), посебно оних локалног карактера.
У области заштите квалитета ваздуха едукативне активности треба усмерити на потребу рационалне потрошње енергије у свакодневном животу, примену мера енергетске ефикасности, примену еколошки прихватљивих горива и обновљивих извора енергије, као и коришћење одрживих облика саобраћаја.

Подизање јавне свести у области заштите вода и газдовања водама неопходно је усмерити на унапређење приступа јавности информацијама о значају водних ресурса, њиховој ограничености и потреби рационалног коришћења и заштите.

Неопходно је развијање свести о вредности земљишта као ресурса које обезбеђује кључне услуге у екосистему и како се носити са синергијом и компромисом између вишеструких функција земљишта. Посебан фокус треба да буде на подстицању еколошке пољопривреде и када је у питању интензивна пољопривреда, на савремене праксе којима је циљ очување квалитета земљишта.
Информативне кампање такође треба усмерити на промоцију система превенције, поновне употребе и рециклаже отпада, као и на подизање свести о штетним ефектима буке на здравље и животну средину, као и активније учешће шире јавности у изради планских/стратешких докумената у овој области.

Реализација ове мере допринеће следећим циљевима и подциљевима одрживог развоја Агенде 2030: циљ 4 (подциљ 4.7), циљ 5 (подциљ 5.а), циљ 6 (подциљ 6.4), циљ 12 (подциљеви 12.6, 12.7, 12.8), циљ 13 (подциљ 13.3), циљ 15 (подциљ 15.1, 15.9).